Све ствари које су унутар Цркве имају своју симболику.
Карактеристичне су речи Светог Григорија Паламе: значај“.
Један од ових симбола је свећа.
Добро је познато да су рани хришћани користили свећу као средство за осветљавање на својим састанцима. Када је у 4. веку М. Константин прекида прогоне на хришћане, имамо и изградњу храмова у које Црква, да би сачувала део свог постојања, ставља у богослужење токера чему приписује следеће симболике:
- Понуђена свећа нас подсећа на нашу унутрашњу трансформацију коју морамо да тражимо.
- Паљење свеће подстиче нас да молимо од Бога благодат Духа Светога
- Пламен свеће нас подсећа да морамо постати ватрени песници наше вере, љубави, мира и нестрпљења.
Свећу такође треба подсетити да је налазимо у свим сакраментима Цркве и сваки пут са другом симболиком.
У Евхаристији симболизује светлост Христову која сија у нашим душама кроз Јеванђеље.
У светом крштењу имамо упаљену свећу која симболизује да придошлица мора да види добра дела и да слави Бога. „Тако да вас обасјавам пред људима, док видите добра дела и прослављате Оца свог који је на небесима.
У Мистерији брака, паљење белих свећа симболизује чистоту душа младенаца.
У спомен-обележјима налазимо и свећу, која симболизује нашу молитву у корист уснулих. Нека их Господ упокоји на светлом месту.
Свећа је симбол привржености, побожности према Богу и поштовања Његових светитеља. Користи се у радосним приликама (свадбе, крштења), али и у тужним догађајима (погреби, спомен-обележје) јер док гори и топи се симболизује духовну радост, али и тугу и уништење. Као и свећа, када се загреје, постаје мека и савитљива, тако и наша срца, када уђемо у Цркву и присуствујемо Литургији, треба да постану нежна и саосећајна. Чак и свеће симболизују срца хришћана која се, обасјана светлошћу Христовом и спаљена Његовим Огњем (Лк. 12,49), преображавају у славу Божију. То је, дакле, узор светлог живота којим верници треба да живе.
По Светом Симеону Солунском симболизује и:
- Чистота наше душе (пошто је од чистог пчелињег воска).
- Пластичност наше душе (пошто на њој можемо да гравирамо шта хоћемо).
- Божанска благодат (пошто долази од мирисног цвећа)
- Обожење које морамо достићи (јер се свећа меша са ватром и даје јој живот).
- Светлост Христова (након што гори и обасјава се у тами).
- Љубав и мир који треба да карактерише сваког хришћанина (пошто се свећа пали-троши када обасјава и теши човека својом светлошћу у тами).
Свећа је наш принос Богу током и. обожавање. Паљењем свеће вршимо својеврсну исповест и молитву: исповедамо веру у Оца, Сина и Светога Духа, а Светој Тројици враћамо оду нашег поштовања. Палимо свећу за Богородицу и свеце. Исповедамо њихову светост и штедљивост коју имају пред Богом и тражимо њихова посланства.
Свети Серафим Сарофски је у својој келији запалио многе пречисте свеће, мале и велике. На питање зашто то ради, рекао је да ове свеће пали, по једну за сваког ко би желео да их помене поново у низу (а није имао времена јер их је било превише), као жртву Богу за њих. Свећом коју палимо изражавамо веру у Тројичног Бога и тражимо Његово појачање за наш свакодневни духовни подвиг, као и за окрепљење наших најмилијих. Нарочито када смо у опасности или нам је потребна посебна помоћ. Али и за нашу уснулу браћу палимо свећу, молећи се у исто време за покој њихових душа.
По Светом Никодиму Светогорском, палимо свећу:
- Да прославимо Бога који је истинита и јединствена светлост која обасјава сваког човека.
- Да растерамо таму и утешимо се пред страхом од мрака.
- Да покажемо да имамо радост у души.
- Да одамо почаст светитељима и мученицима наше вере (на тај начин се угледамо на древне хришћане који су палили свеће у гробовима мученика).
- Да симболизујемо наша добра дела по речи Господњој:
“ΟυΤΩ ΛΑΜψΑΤΩ ΤΟ ΦωΣ υΜωΝ εΜΠΡΟΣΘΝ ΤωΝ εΝΘΡΩΣΗΩΝ ΤωΝ αΝΘΡΩΣΝΩΝ οΠΩΣ ιΔΩΣΙΝ υΜΙΝ ΤΑΙ Καλα εργα και δοξασωσι τον ον τον τον εν τοις ορανοЕις”. - Опростити грехе онима који пале свећу и онима којима је пале (у многим храмовима постоје посебни приручници где се пале свеће за живе и мртве).
Свеће, каже Филип Серард, -чији су пчелињи восак, дестилован од нектара безбројних цветова, девичанска душа, њихова светлост је дух који се, храњен најчистијом супстанцом душе, бори за небо – пали се тако да око може продиру у значења која говоре кроз облике и боје. Када су укључени и искључени, ми не само да рефлектујемо, већ можемо видети стварање светлости и долазак таме и греха. … Пламен свећа, који трепери као дух који живи у опасности, одбија таму…
Свети Симеон Нови Богослов пише: „Свеће које палиш откривају ти замишљену светлост. Јер, као што цела црква сија од свећа, тако и дом ваше душе, мора да блиста све замисливо…».
Коначно, при паљењу свеће морамо имати на уму да морамо живети у светлости коју смо добили на крштењу (зато држимо упаљене свеће током крштења). Ова светлост је огањ Педесетнице, светлост Св. Духа (обнавља се сваки пут када учествујемо у Литургији, када се молимо, углавном примамо Тело и Крв Христову).
Запамтите да „светлост Христова изгледа овако“.
Из свега овога схватамо да паљење свеће није само формалан, већ велики чин коме морамо дати интерес који заслужује.