Зашто палимо свећу и шта она симболизује

свећа

Све ствари које су унутар Цркве имају своју симболику.

Карактеристичне су речи Светог Григорија Паламе: значај“.

Један од ових симбола је свећа.

Добро је познато да су рани хришћани користили свећу као средство за осветљавање на својим састанцима. Када је у 4. веку М. Константин прекида прогоне на хришћане, имамо и изградњу храмова у које Црква, да би сачувала део свог постојања, ставља у богослужење токера чему приписује следеће симболике:

  1. Понуђена свећа нас подсећа на нашу унутрашњу трансформацију коју морамо да тражимо.
  2. Паљење свеће подстиче нас да молимо од Бога благодат Духа Светога
  3. Пламен свеће нас подсећа да морамо постати ватрени песници наше вере, љубави, мира и нестрпљења.

Свећу такође треба подсетити да је налазимо у свим сакраментима Цркве и сваки пут са другом симболиком.

У Евхаристији симболизује светлост Христову која сија у нашим душама кроз Јеванђеље.

У светом крштењу имамо упаљену свећу која симболизује да придошлица мора да види добра дела и да слави Бога. „Тако да вас обасјавам пред људима, док видите добра дела и прослављате Оца свог који је на небесима.

У Мистерији брака, паљење белих свећа симболизује чистоту душа младенаца.

У спомен-обележјима налазимо и свећу, која симболизује нашу молитву у корист уснулих. Нека их Господ упокоји на светлом месту.

Свећа је симбол привржености, побожности према Богу и поштовања Његових светитеља. Користи се у радосним приликама (свадбе, крштења), али и у тужним догађајима (погреби, спомен-обележје) јер док гори и топи се симболизује духовну радост, али и тугу и уништење. Као и свећа, када се загреје, постаје мека и савитљива, тако и наша срца, када уђемо у Цркву и присуствујемо Литургији, треба да постану нежна и саосећајна. Чак и свеће симболизују срца хришћана која се, обасјана светлошћу Христовом и спаљена Његовим Огњем (Лк. 12,49), преображавају у славу Божију. То је, дакле, узор светлог живота којим верници треба да живе.

По Светом Симеону Солунском симболизује и:

  • Чистота наше душе (пошто је од чистог пчелињег воска).
  • Пластичност наше душе (пошто на њој можемо да гравирамо шта хоћемо).
  • Божанска благодат (пошто долази од мирисног цвећа)
  • Обожење које морамо достићи (јер се свећа меша са ватром и даје јој живот).
  • Светлост Христова (након што гори и обасјава се у тами).
  • Љубав и мир који треба да карактерише сваког хришћанина (пошто се свећа пали-троши када обасјава и теши човека својом светлошћу у тами).

Свећа је наш принос Богу током и. обожавање. Паљењем свеће вршимо својеврсну исповест и молитву: исповедамо веру у Оца, Сина и Светога Духа, а Светој Тројици враћамо оду нашег поштовања. Палимо свећу за Богородицу и свеце. Исповедамо њихову светост и штедљивост коју имају пред Богом и тражимо њихова посланства.

Свети Серафим Сарофски је у својој келији запалио многе пречисте свеће, мале и велике. На питање зашто то ради, рекао је да ове свеће пали, по једну за сваког ко би желео да их помене поново у низу (а није имао времена јер их је било превише), као жртву Богу за њих. Свећом коју палимо изражавамо веру у Тројичног Бога и тражимо Његово појачање за наш свакодневни духовни подвиг, као и за окрепљење наших најмилијих. Нарочито када смо у опасности или нам је потребна посебна помоћ. Али и за нашу уснулу браћу палимо свећу, молећи се у исто време за покој њихових душа.

По Светом Никодиму Светогорском, палимо свећу:

  • Да прославимо Бога који је истинита и јединствена светлост која обасјава сваког човека.
  • Да растерамо таму и утешимо се пред страхом од мрака.
  • Да покажемо да имамо радост у души.
  • Да одамо почаст светитељима и мученицима наше вере (на тај начин се угледамо на древне хришћане који су палили свеће у гробовима мученика).
  • Да симболизујемо наша добра дела по речи Господњој:
    “ΟυΤΩ ΛΑΜψΑΤΩ ΤΟ ΦωΣ υΜωΝ εΜΠΡΟΣΘΝ ΤωΝ εΝΘΡΩΣΗΩΝ ΤωΝ αΝΘΡΩΣΝΩΝ οΠΩΣ ιΔΩΣΙΝ υΜΙΝ ΤΑΙ Καλα εργα και δοξασωσι τον ον τον τον εν τοις ορανοЕις”.
  • Опростити грехе онима који пале свећу и онима којима је пале (у многим храмовима постоје посебни приручници где се пале свеће за живе и мртве).

Свеће, каже Филип Серард, -чији су пчелињи восак, дестилован од нектара безбројних цветова, девичанска душа, њихова светлост је дух који се, храњен најчистијом супстанцом душе, бори за небо – пали се тако да око може продиру у значења која говоре кроз облике и боје. Када су укључени и искључени, ми не само да рефлектујемо, већ можемо видети стварање светлости и долазак таме и греха. … Пламен свећа, који трепери као дух који живи у опасности, одбија таму…

Свети Симеон Нови Богослов пише: „Свеће које палиш откривају ти замишљену светлост. Јер, као што цела црква сија од свећа, тако и дом ваше душе, мора да блиста све замисливо…».

Коначно, при паљењу свеће морамо имати на уму да морамо живети у светлости коју смо добили на крштењу (зато држимо упаљене свеће током крштења). Ова светлост је огањ Педесетнице, светлост Св. Духа (обнавља се сваки пут када учествујемо у Литургији, када се молимо, углавном примамо Тело и Крв Христову).
Запамтите да „светлост Христова изгледа овако“.

Из свега овога схватамо да паљење свеће није само формалан, већ велики чин коме морамо дати интерес који заслужује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

This site uses cookies to offer you a better browsing experience. By browsing this website, you agree to our use of cookies.