Црквена уметност као израз богослужења

„Црквена уметност“ је уметност којом правимо предмете, које користимо за обожавање Бога и који се налазе или унутар или изван храма. Сам иконостас, направљен од резбареног дрвета или мермера, сам по себи је уметничко дело. Ту су и свештеничке одежде и покривачи Свете трпезе који су златовезени. Уопште, све унутар цркве може бити дело „црквене уметности“.

Облици црквене уметности су храмоградња, иконографија и химнологија. Предмети црквене уметности су сви црквени предмети, свештенички предмети, дуборез, мурали.

Човек увек тражи Бога, који је извор његовог постојања. И он покушава да пронађе начине да изрази ту саму жеђ да пронађе Бога који га је створио и да му се поклони.

Он ту љубав према Богу не држи само као личну чињеницу. Али он то изражава углавном у „заједничком богослужењу“. Односно, у „сабрању“ многих верника на једном месту, како би се поклонили Богу. Тако имамо прву “Цркву”. Појам Црква је много старији и означава окупљање народа.

Тако су се верници окупљали, најпре по кућама, у такозваним „Еуктирионским кућама“ где су се молили и певали прве химне „сложно“, односно у два плеса. Углавном су читали из „Давидовог псалма“ и заправо су сви стајали, што показује њихову велику љубав и част према Богу.

Касније прибегавају „катакомбама“, како би што више избегли очи прогонитеља. Ту почиње прва „црквена уметност“. Односно, они у камењу цртају облике попут „брода“, што подразумева цркву, као ковчег спасења тј.

Такође и “риба”, која се такође назива “Рибе”. А његови иницијали чине фразу: „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ“.

Исто тако и “сидро”, које означава сигурност спасења. Односно, као брод када се усидри у луци, више се не плаши да потоне.

И разни други облици, попут „Часног крста“, уклесаног на многе зидове, јер је Крст понос и сила хришћана.

Такође и „лоза“ која значи сједињење верних са Христом, и међу собом. Како је рекао: „Ја сам лоза а ви сте лозе. И ко остане са мном, донеће много плода“.

И многе друге, које се односе на Христа, који је центар обожавања. Затим почињу да постављају прве „Иконе“, које углавном приказују лица Христа и Његове Дјеве Марије, да би што искреније и верно изразили свету везу и жељу срца са Оним који им је дао живот и истину. Али и да у својим мислима и очима задрже живљи лик Господа, који је толико слушао о његовим чудима, његовом земаљском присуству, његовом Распећу и Васкрсењу, и другима који су их храбро прогласили Апостолима.

Тако почињу прве слике и постају „центар живота“ верних и њихова референтна тачка у живим и невидљивим очима Господа, и стичу много благодати и светости.

Касније су подигнути „Храмови“, које су хришћани украшавали свом величанственошћу, да би одразили – колико је то могуће – лепоту Неба, за којом сви чезнемо.

Тако почиње веома рано – од првог века – црквена уметност као израз богослужења.

Црквена уметност није престала ни у Византији ни у поствизантијском добу. Напредовала је, као и све уметности, иако се верно репродуковање византијских образаца у сликарству и архитектури наставља несметано и данас.

Колико год традиција била славна, то не значи да се мора понављати. Еволуција не престаје. Важно је не удаљити творца од Цркве, већ остати суштински и цитирати суштину вере.

Црквени предмети постоје у храмовима од давнина јер се човек на тај начин угледа на свог Творца и изражава своју захвалност Богу.