Икона Светог Серафима Саровског

Икона Светог Серафима Саровског, углачана ручно рађеном ситотиском на углачаној златној подлози у разним димензијама.

2. јануар празник

Свети Серафим је рођен у Курску у Русији 19. јула 1759. године. и добио је име Прохор. Његови родитељи, Исидор и Агата Моснин, били су добростојећи трговци. Његов отац је поседовао фабрике цигала и истовремено је предузимао изградњу камених зграда, храмова и кућа. Једном је почео да гради цркву у Курску у част Светог Сергија Радоњешког Чудотворца, али је изненада 1762. године умро, остављајући своју жену да се брине о завршетку цркве. Прохор је наследио врлине својих родитеља, посебно њихову побожност.

Са десет година почео је ревно да учи Света писма, али се изненада озбиљно разболео без наде да ће оздравити. У најкритичнијој тачки своје болести у сну је видео Дјевицу Марију, која му је обећала да ће га посетити и исцелити. Заиста, догодило се да се једног дана одвијала литија и чудотворна икона Богородице прође испред дома малог болесног детета. У том тренутку почела је јака киша. Литија је престала и икона је премештена у двориште куће Прохорових, док не прође бура. Тада је Агатина мајка спустила своје болесно дете и прошла га испод иконе. Од тог дана здравље му се поправљало све док се потпуно није опоравио.

Као младић напушта родитељски дом у граду Курску и долази да се замонаши у Саровски манастир. Његово искушење да се замонаши траје осам година. Дана 13. августа 1786. године н.е. Поштован је као монах са именом Серафим. За два месеца биће рукоположен у ђакона.

Чуван смиреним духом, ђакон Серафим узноси се у Духовни живот „од силе до силе“. Као ђакон цео дан остаје у Манастиру, служи Службе, строго се придржава монашких прописа и врши своје дужности. Али ноћу се повлачи у шуму, у своју самицу, где проводи ноћ у молитви, а рано ујутру се враћа у манастир.

Дана 2. септембра 1793. године н.е. Рукоположен је за свештеника и са већом ревношћу и љубављу предаје се духовном подвигу. Сада се више не задовољава тешким трудом заједничког живота, односно заједничком молитвом, постом, послушањем и самоодрицањем. У њему се распламсава жеђ за вишим духовним вежбама. Дакле, по благослову игумана, напушта манастир и повлачи се у густу саровску шуму.

Тамо проводи петнаест година у савршеној изолацији, уз строги пост, непрекидну молитву, проучавање Божанске речи и физички труд. Хиљаду дана и хиљаду ноћи он подражава старе столнике Цркве. Попевши се на стену и са рукама подигнутим ка небу, моли се: „Боже, милостив буди мени грешном“.

Завршивши свој подвижнички живот, вратио се у Саровски манастир и затворио се као у гроб у изолацију још петнаест година. За првих пет ставља се под власт ћутања. Непрекидном молитвом он је потпуно обасјан Божанском благодаћу и има право да доживи духовна уздизања и види божанска виђења. После заточеништва, сада зрео у духовном животу и остарио, посвећује се служби ближњег, најмањег брата.

Својим строгим подвижничким животом и својим светлим изгледом привукао је око себе мноштво хришћана, који су га волели и чврсто веровали у чудесну моћ његових светих молитава. Богати и сиромашни, славни и непознати, свакодневно су хрлили у његову келију да би добили његов благослов и духовно вођство за своје животе. Све их је дочекао са љубављу и када им је угледао лица узвикнуо је: “Радости моја!”

Чуо је многе исповести, исцељивао болесне, док је другима давао да пригрле крст који му је висио на грудима или икону коју је имао на столу у својој келији. Многима је на благослов приносио антидорос, свету водицу или двопек, другима их је разапињао на чело уљем из кандила, док их је некима грлио и целивао говорећи: „Христос Воскресе!“.

1. јануара 1833. године, у недељу, Светитељ је последњи пут дошао у цркву болнице Светих Зосиме и Сабатија. Запалио је свећу на свим иконама и загрлио их. Причестио се Непорочним Тајнама и по завршетку Свете Литургије замолио је опроштај од све браће, благословио их, загрлио и утешно им рекао: „Спасите се, не будите беспослени, бдијте и молите се. Венце нам се спремају.

Монах Павле је приметио да је Светитељ тог дана три пута одлазио на место које је одредио за погреб. Седео је и дуго гледао у земљу. Ноћу га је чула како у својој келији пева васкршње песме: „Васкрсење Христово гле…“, „Осветли, осветли Јерусалим нови…“, „О, велики и пресвети Васкрсе, Христе…“.

Светитељ је у миру заспао 2. јануара 1833. године. Монаси су га видели у белом појасу, како клечи у молитвеном држању пред иконом Богородице, непокривеног, са бронзаним крстом око врата и рукама на прсима у облику крста. Мислили су да је заспао.

Његове свете мошти су нестале током Октобарске револуције и поново су откривене 1990. године нове ере, у Санкт Петербургу. Године 1991. н.е. вратили су се у манастир Дивејево.

• 100% загарантована трансакција!
• 100% гаранција поврата новца!
• Тренутна испорука производа које имамо на лагеру.