Икона Светог Пајсија Атонског, сребрна

Сребрна икона Светог Пајсија Светогорца. Тачна копија византијске уметности. Сребрна икона. Метални део је пресвучен чистим 999 сребром и 24К златом, док је иконографски део рађен на платну, по традиционалној методи византијске иконографије .

Димензије: 60,00 к 80,00 цм

Свети отац Пајсије Светогорац рођен је од благочестивих родитеља Продрома и Евлампије Ензепида у Фарази у Кападокији 25. јула 1924. године по Христу, неколико дана пре бекства народа Фараса из домовине у Грчку.

Свети Арсеније Кападокијски му је на крштењу дао име Арсеније, „да би га оставио за монаха пред његовим ногама“, како је карактеристично рекао.

У Грчкој се породица малог Арсенија настанила у Коници у Епиру, где је провео детињство и младост. Негован причама о чудесном животу Светог Арсенија, рекао је да ће се замонашити са 5 година! А пошто је научио да чита, његова омиљена забава било је читање житија Светих, чије је подвижничке подвиге подражавао са жарком ревношћу.

После формалних студија, није желео да настави да се бави писмом, већ је више волео да се угледа на Христа и приучио се столарском занату, којим се марљиво и вешто бавио.

Са 15 година удостојио се виђења Господа, због једне побожне мисли, којом је одбио демонски напад искушења неверја. Од тада се у њему још више разбуктао пламен љубави Божије и жеље за монашким животом.

Уследила су времена превирања и превирања за Грчку, због стране окупације и грађанског рата. Међутим, Светитељ је и као грађанин и као војник током своје службе (1945 – 1949. н. е.) показао невиђену храброст и самопожртвованост.

Био је спреман да да сваки тренутак, па чак и свој живот за спас других. Налазећи се често усред пуцњаве смртоносне ватре, он је својим усрдним молитвама спасавао многе војнике, али је и сам био спасен на чудесан начин.

Пошто је већи део војног рока служио као радио-оператер, многе публикације посвећене животу светитеља називају га „Божијим радиооператером“. У ствари, Светитељ је, наводећи као пример своју војну специјалност, одговорио некоме ко је довео у питање корисност монашког живота рекавши да су монаси „Божији бежични оператери“, што значи њихову усрдну молитву и бригу за остало човечанство.

После ових авантура, пожелео је да ступи у анђеоски ред монаха, са крилима датим од божанске љубави. Тако је отишао на Свету Гору, тражећи водича за живот у тишини Божијој. Међутим, своју жељу није могао одмах да испуни.

Међутим, после 3 године (1953. н.е.), са 29 година, напустио је светске послове и вратио се у Атонску државу.

После обиласка скитова и колиба, он је коначно послушао савет преподобног старца и приступио братству Светог манастира Есфигмена, познатог у то време по свом строгом реду. Тамо је живео у потпуном послушању и препуштао се претераном подвигу, превазилазећи своје трудове ради Христа и своје браће. Тако је 27. марта 1954. године н. Замонашио се. Добио је благослов и име Аверкиос.

Међутим, имајући у себи неугасиву жељу за тихим и нежурним животом, примио је благослов игумана и замонашио се у Светом манастиру Филотеју, који је тада био у необичном стању. Ту се припремао за пустињачки живот, под руководством разборитог и мудрог старца, старца Симеона. Замонашио се 12. марта 1956. године и добио име „Пајсије“, захваљујући митрополиту ћесаријском Пајсију ИИ, који је био и његов сународник.

У августу 1958. године нове ере, повинујући се божанском савету, он се није настанио у пустињи, за коју се спремао, већ у порушеном Светом манастиру Панагије Стомије, који се налази у близини Конице.

1962. године нове ере, када су радови на обнови завршени и опасност од хетеродоксних група нестала, Светитељ је, усред искушења која су га свакодневно опседала, усрдно молио Бога да му покаже пут којим треба да иде. Тако је, као Богом послана особа, прихватио позив јерођакона да га прати на безбожну гору Синај. На том сушном и сувом месту, у келији светих Галактиона и Епистимиса, коначно је доживео оно за чим је годинама жудео, изолацију Божију.

Вративши се на Свету Гору 1964. године после Христа, није умањио број својих аскетских подвига, упркос исцрпљености свог тела, јер је задржао пређашњи жар духа.
Имајући, дакле, праксу као „основу“ за теорију, достигао је високе стандарде и постао причасник божанских мистерија. Тако се наслађивао лепотом Господњом, а уз то је добио и благослов Богородице. Он је разговарао са светима који су се јављали пред њим, доживео виђење свог Анђела чувара, чуо анђелске химне и био је обасјан небеском светлошћу.

Године 1966. н.е. Тешко се разболео и примљен је у Центар за торакалне болести Северне Грчке (Болница Папаниколау). Подвргнут је операцији, због чега су му делимично уклоњена плућа. За време док се није опоравио и вратио на Свету Гору, био је угошћен у Светој испосници Светог Јована Јеванђелисте у Соуротију. Вратио се на Свету Гору након опоравка и 1967. н. преселио у Катунакију и конкретно у Лавреотико келију Ипатија (Влачика).

Дана 12. августа 1968. године н.е. Свети Пајсије ступи у Свети манастир Ставроникита и замонаши се у келији Часног Крста.

Године 1979. н.е. Напушта Часни крст и тражећи келију одлази у напуштену „Панагуду”. Тамо се Светитељ трудио да створи келију са „везом“, у којој је остао до краја живота.

Од када се настанио у Панагуди, посећивао га је велики број људи. Људи је било толико да су постојали посебни знаци који су означавали пут до његове келије, како посетиоци не би сметали осталим монасима. Добио је и доста писама. Како је Светитељ рекао, био је веома тужан јер је из писама сазнао само за разводе и душевне или телесне болести.

Свему овом свакодневном умору Светог Пајсија придодају се и здравствене тегобе које су га мучиле. Последњих година његовог живота све су јачи болови од разних болести попут колитиса, због којих је имао трајне сметње у варењу, ингвиналне киле, а посебно од карцинома који му је дијагностикован. И поред свега овога, био је миран и издржао без приговарања. Напротив, наставио је да се моли за све.

После 1993. године имао је крварење због чега је одбио да буде хоспитализован, рекавши да ће „са прљавштином све бити у реду“. У новембру исте године последњи пут је напустио Свету Гору и отишао у Соуроти, у Испосницу Светог Јована Богослова на празник Светог Арсенија ( 10. новембра ). Ту је остао неколико дана и припремајући се за одлазак разболео се и пребачен је у Теагенејон, где му је дијагностикован тумор на дебелом цреву.

Његови лекари су крајем јуна објавили да је његов животни век највише две до три недеље. У понедељак 11. јула (празник Свете Еуфимије) последњи пут се причестио клечећи испред своје постеље. Последњих дана свог живота одлучио је да не узима лекове и лекове против болова, упркос ужасном болу своје болести. Преминуо је у уторак, 12. јула 1994. године. и у 11.00 часова и сахрањен је у Светој испосници Светог Јована Богослова у Соуротију у Солуну.

• 100% загарантована трансакција!
• 100% гаранција поврата новца!
• Тренутна испорука производа које имамо на лагеру.