Старац Пајсије: Живот после смрти

Старац Пајсије из Свете Горе

Оптужени су мртви
– Старче, кад човек умре, да ли одмах осети у каквом је стању?
– Да, он се скупи и каже „шта сам урадио?“, али то не помаже. Као пијанац, ако убије нпр. мајка му се смеје, пева, јер не разуме шта је урадио, а кад се напије, плаче и смрди и каже “шта сам урадио?”, па они који праве неред у овом животу су као пијани. . Не разумеју шта раде, не осећају се кривим. Али када умру, онда ово пијанство нестаје и они се окупљају. Отварају очи своје душе и осећају кривицу, јер се душа, када напусти тело, креће, види, опажа незамисливом брзином…

Неки питају када ће се Други долазак догодити. За човека који умире, међутим, Други долазак се дешава на неки начин, јер се о њему суди према ситуацији у којој га смрт затекне.
– Старче, како су дођавола?
– Они су осуђеници, затвореници, који се муче по гресима које су починили и чекају коначно суђење, будући Суд. Има великих казни, има и окривљених са лакшим казнама.
– И свеци и разбојник?
– Светитељи и разбојник су у Рају, али нису добили савршену славу, као што су лицемери у паклу, али нису добили савршену осуду. Бог, док је толико векова говорио: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, продужава време јер чека да се поправимо. Али ми, остајући у својим несрећама, грешимо Светитељима, јер они не могу да приме савршену славу, коју ће добити после Суда који долази.

Молитва, и помен за упокојене
– Старче, могу ли мртви да се моле?
– Они долазе себи и траже помоћ, али себи не могу помоћи. Они у паклу би желели само једно од Христа: да живе пет минута, да се покају. Ми који живимо имамо места за покајање, док уснули сиромаси више не могу сами да поправе своје стање, већ од нас очекују помоћ. Зато смо дужни да им својим молитвама помогнемо.
Рачуница ми говори да је само десет посто мртвих у демонском стању и да тамо где су, проклињу Бога, као демони. Не траже помоћ, али помоћ не прихватају. Зашто, шта Бог може учинити за њих? Као дете које се удаљава од оца, протраћи сву имовину и проклиње оца одозго. Па, шта његов отац може да уради? Али остали оптужени, који имају мало самопоштовања, осећају своју кривицу, кају се и пате за своје грехе. Они траже помоћ и позитивно им се помаже молитвама верника. Другим речима, Бог им даје прилику, сада када су под искушењем, да помогну док се не догоди Други долазак. И као што је у овом животу, ако је неко царев пријатељ, може се залагати и помоћи послушнику, тако и ако је „пријатељ“ Божији, може се молитвом залагати код Бога и носити их мртве заробљенике из једног“ затвор“ у други бољи, из једног „притвора“ у други бољи. Или их може одвести у „собу” или „стан”.
Док ослобађамо затворенике безалкохолним пићима итд. коме идемо, па мртве тешимо молитвама и милостињом које чинимо за њихове душе. Молитве живих за ожалошћене и парастоси последња су прилика коју Бог даје ожалошћенима да помогну, све до коначног суда. После суђења више неће моћи да помогну.
Бог хоће да помогне онима који су уснули, јер га боли за њихово спасење, али то не чини, јер има племенитост. Не жели да ђаволу да за право да каже: „Како га спасаваш кад није уморан?“. Али када се молимо за оне који су уснули, дајемо Му право да интервенише. У ствари, Бог је више дирнут када се молимо за мртве него за живе.
Зато наша Црква има колибе, спомен-обележја. Меморијали су најбољи заговорник душа мртвих. Они такође имају способност да изведу душу из пакла. А ти на свакој Литургији читај колибу за спавање. Пшеница има смисла. „У распадљивости се сеје, у нетрулежности устаје“, каже Библија. Неким људима у свету је досадно да кувају жито и иду у цркву суво грожђе, чоколадне колаче, колаче, да свештеници читају. А видите, тамо на Светој Гори неки старци, сиромаси на свакој Божанственој Литургији, праве колибу и за уснуле и за Светитеља који слави, да би имали његов благослов.
Старче, да ли они који су недавно умрли имају већу потребу за молитвом?
– Ем, кад неко оде у затвор, у почетку није теже? Помолимо се за оне који су уснули који нису угодили Богу, да и њима Господ учини нешто. Поготово када знамо да је неко био суров – мислим, изгледао је суров, јер можда мислимо да је суров, а у ствари није – а имао је и грешан живот, онда би требало много да се молимо, Литургије , Четрдесет Литургија за његову душу и да убогима удели милостињу за спасење душе, да би сиромах пожелео „осветити кости своје“, да се Господ сагне и помилује. Дакле, оно што он није урадио, ми радимо за њега. Док човек који је имао доброту, макар му живот није био добар, јер је био расположен, уз мало молитве много му помаже.
Имам на уму чињенице које сведоче о томе колико уснулом помаже молитва духовних људи. Неко је дошао у Каливију и са сузама ми рекао: „Старче, нисам се молио за некога кога сам познавао да је спавао и он ми се представио у сну. „Двадесет дана, рекао ми је, мораш ми помоћи, заборавио си ме и ја патим. Заиста, каже ми, двадесет дана сам заборављао од разних брига и нисам се ни молио за себе“.
– Када, старче, неко умре и од нас се тражи да се молимо за њега, да ли је добро правити бројаницу сваки дан до четрдесете године?
– Ако му направиш бројаницу, стави друге успаване. Зашто возити воз до одредишта са само једним путником, а може да прими друге? Колико поспаних треба сиротиње и тражи помоћ а нема ко да се моли за њих!
Неки људи повремено држе парастос само за неког свог. На тај начин се не помаже ни њиховим, јер њихова молитва није тако Богу угодна. Пошто су му урадили толике споменице, нека то у исто време ураде и за странце.
Старче, понекад сам забринут за спасење мог оца, јер то није имало никакве везе са Црквом.
– Не знаш ти суд Божији у последњем тренутку. кога брига? Сваке суботе;
– Нисам присуствовао, али зашто у суботу?
– Зато што на данашњи дан спавачи имају право на то.
Старче, да ли мртвима који немају људе да се моле за њих помажу молитве оних који се углавном моле за мртве?
– И наравно помажу. Када се молим за све оне који су уснули, видим у сну своје родитеље, јер се одмарају од молитве коју ја чиним. Сваки пут када имам Литургију, чиним општи помен свима који су уснули и желим за краљеве, за првосвештенике итд. а на крају кажем „и у чију корист нису наведена имена“. Ако никад не пожелим покојника, пред мене изнеси познатог покојника. Мог рођака, који је погинуо у рату, видео сам га испред себе после Свете Литургије, у време парастоса, јер га нисам имао у потпуности исписан са именима покојника, јер помиње се у Проскомидији са јуначки палим. А ви у Светој намери да не помињете само имена пацијената, већ и имена умрлих, јер покојници имају већу потребу.

Најбољи спомен ожалошћеним
Најбољи од свих споменика које можемо учинити за ожалошћене је наш пажљив живот, борба коју ћемо водити, да исечемо своје мане и да просветлимо своју душу. Јер наша слобода од материјалних ствари и од душевних страсти, поред сопственог олакшања, резултира и олакшањем уснулих прадедова целе наше генерације. Ожалошћени осећају радост када је потомак близу Бога. Ако нисмо у добром духовном стању, онда страдају наши уснули родитељи, наш деда, наш прадеда, све генерације. Видите какве смо потомке направили!“, кажу и узнемирени су. Али ако смо у добром духовном стању, они се радују, јер су и они постали саучесници да се роде и Бог је некако дужан да им помогне. Односно, оно што ће обрадовати оне који су уснули јесте да се труде да својим животом угодимо Богу, да бисмо их срели у Рају и заједно живели у вечном животу.
Стога ваља ударити нашег старца, да постане нов и да више не штети ни себи ни другим људима, него помаже себи и другима, било да су живи или уснули.

Штедљивост праведника према Богу
Старче, у свом Писму почетницима пишете: „Иако прави монаси схватају да је оно што уживају у овом животу део рајске радости и да ће је у Рају бити више, ипак из велике љубави према ближњем желе да живите на земљи, да помажете људима молитвом, да Бог интервенише и помаже свету“.
– Напишите: „Они желе да живе на земљи, да саосећају са људима и да им помажу молитвом“.
– Зар у следећем животу, Старче, неће опет праведни монах помагати људима својом молитвом?
– И у следећем животу он ће помоћи својом молитвом, али неће страдати, док сада саосећа и не пролази срећно овде, „срећним лицем и ведрим погледом“! Али што више пати за ближњег, то је више награђен божанском утехом, а то је на неки начин и информација да се другоме помаже. Ова небеска радост је божанска награда за бол који осећа према свом брату.
– То јест, Старче, Светитељи које призивамо да нам помогну не саосећају са нама?
– Ту нема бола, нађи моје дете! Пате ли у Рају? „Нема ни бола, ни туге, ни уздаха“, каже он.
Тада Светитељи имају на уму божанску награду коју ће добити они људи који се муче у овом животу и то их радује. Али како да сам Бог, који има толико љубави, толико милосрђа, може да поднесе овај велики бол људи? Он трпи, јер има на уму божанску награду која их чека. Другим речима, што се више људи овде муче, то их тамо више спасава небеска плата. Док ми ове не видимо и саосећамо са онима који пате. Зато када неко види мало ових и помисли на награду коју ће добити, човек не пати толико.
– Када, Старче, молимо Бога да помогне уснулом човеку који нема потребе, зар се ова молитва губи?
– Како се изгубити? Када кажемо „одмарали су га“ и он је у доброј позицији у другом животу, није погрешно схваћен, једнако је дирнут. „Гле, вели, ја сам у добром положају и они су забринути“, па се удостоји и више нам помаже, заговарајући се код Бога за нас. Али како знате у чему је друга особа? Обично прво зажелиш жељу за оне за које знаш да су својим животом ражалостили Бога и пожелиш друге сличне случајеве па пожелиш за све оне који су уснули.

Будућа криза
– Старче, како се чисти душа?
– Када човек врши заповести Божије. ради у себи и чисти се од страсти, тада се ум просветљује, достиже висину теорије, а душа се просветљује и постаје онаква каква је била пре пада Протопласта. У таквом стању биће и после васкрсења мртвих. Али човек може видети васкрсење своје душе пре општег васкрсења, ако је потпуно очишћен од страсти. Његово тело ће тада бити анђеоско, нематеријално, и неће му бити стало до материјалне хране.
– Старче, како ће се десити будући Суд?
– На предстојећем Суду, ситуација сваког човека ће се у трену открити и свако ће сам повући за место где се налази. Свако ће на ТВ-у видети своје срање и ментално стање другог. Он ће се огледати другом и погнути главу и отићи на своје место. Неће моћи да нпр. да каже невеста која седи пред свекрвом прекрштених ногу и њена свекрва са поломљеном ногом брине о унуку: „зашто, Христе мој, стављаш моју свекрву. Рај а не ја?”, јер ће тај призор доћи пред њу. Сећаће се како је свекрва стајала са сломљеном ногом и чувала унука и неће имати петље да оде у рај, али ни у рај неће стати. Или ће монаси видети какве су тешкоће, каква су искушења имали лаици и како су се суочили са њима и, ако нису живели како треба, погнути ће главе и повући се тамо где ће бити.
Видеће тамо монахиње које Богу нису угодиле, мајке јуначке, које нису давале обећања, нити имале свој благослов и прилике, како су се подвизавале и у какво духовно стање стигле, а оне, монахиње, какве ситнице бавили су се и били су мучени, и биће их срамота! Овако ми рачуница говори да ће доћи до кризе. Другим речима, Христос неће рећи: „Дођи овамо, шта си урадио?“ или „ти ћеш у пакао, ти у рај“, али ће се свако упоређивати једни са другима и вући за где ће бити.

Будући живот
– Старче, донео сам слаткише да те почастим.
– Видите како су срећни! У следећем животу ћемо рећи: „Како смо се безумно радовали! Шта нас је тада покренуло!” Док се сада срце за њих препуцава.
– Старче, како ћемо од сада ово да разумемо?
– Ако ово сада разумете, нећете то рећи сутрадан у следећем животу. Међутим, они горе се добро забављају. Знате ли којим занатом раде тамо на небу? Они настављају да славе Бога.
– Старче, зашто се тело умрлог назива „реликвија“?
– Зато што је то оно што човеку остаје на земљи после смрти. Главни човек, који је душа, одлази на Небо. На предстојећем Суду васкрснуће Бог и тело, да би се човек по томе судио, јер је тиме живео и сагрешио. У следећем животу сви ће имати исто тело – духовно тело -, исти раст, и ниски и високи, истог узраста, и млади и стари и бебе, јер је душа иста. Другим речима, наступиће анђеоско доба.
Старче, да ли ће у следећем животу они који су у паклу видети оне који су у рају?
– Гле, као што они који су ноћу у мраку виде оне који су у осветљеној соби, тако ће они који су у паклу видети оне који су у Рају. И то ће бити још пакао. Као што они који су ноћу на светлости не виде оне који су напољу у мраку, тако они који су у Рају неће видети оне који су у паклу. Јер, кад би видели проклете, боловали би, били би тужни због својих страдања, и не би уживали у рају, али тамо „нема бола…“. И не само да их неће видети, него се неће сетити да ли су имали брата или оца или мајку, ако нису у Рају. „Тога дана су све његове медитације изгубљене“, каже псалмиста. Зашто, ако се памте, какав ће бити Рај? У ствари, они који буду у Рају мислиће да неће бити других људи, нити ће се сећати греха које су починили. Јер, ако се сећају својих грехова, неће моћи да издрже помисао да тугују Бога.
Опет ће количина радости свих у Рају бити другачија. Други ће имати напрстак радости, други чашу, трећи цео резервоар. Али сви ће се осећати потпуно и нико неће знати величину радости, радости, другог. Благи Бог их је овако уредио, јер, када би један знао да други има више радости, онда то не би био Рај, јер би постојало „зашто би он имао више радости, а ја мање?“. То јест, свако ће видети у Рају славу Божију по чистоти очију своје душе. Али видљивост неће бити одређена од Бога, већ ће зависити од његове сопствене чистоте.
Старче, неки не верују да постоје пакао и рај.
– Зар не верују да постоје пакао и рај? Како је могуће да мртви остају у непостојању, пошто су душе? Бог је бесмртан и човек је бесмртан по благодати. Стога ће бити бесмртан у паклу. После раја и пакла наша душа их живи у одређеној мери и од овог живота, у зависности од ситуације у којој се налази. Када неко има грижњу савести и осећа страх, узнемиреност, узнемиреност, очај, или је опседнут мржњом, завишћу итд., тада живи пакао. А када је у њему љубав, радост, мир, кротост, доброта итд., онда он живи у Рају. Цела основа је душа, јер она осећа и радост и бол. Да, идите до умрлог и реците му најпријатније ствари, нпр. „Твој брат је дошао из Америке“ итд., неће ништа да разуме. Ако му поломиш руке и ноге, неће више разумети. Стога је душа тамо где осећа. Зар им све ово не смета? Или, рецимо, видиш леп, пријатан сан, радујеш се, срце ти слатко куца и не желиш да се заврши. Будиш се и узнемирен си, јер си се пробудио. Или видиш ружан сан, да си пао нпр. и поломио си ноге, и патиш, плачеш. Из агоније се будиш са сузама у очима, видиш да ништа ниси претрпео и кажеш: „Срећом то је био сан!“. То јест, душа учествује. Човек више пати од лошег сна него у стварности, као што болесник више пати ноћу него дању. Па и кад човек умре, ако оде у пакао, биће мучније. Замислите да живите вечну ноћну мору и да се заувек мучите! Овде не можете издржати неколико минута ружан сан, али сада заувек – не дај Боже – да будете у тузи. Зато је боље не ићи у пакао. Шта кажете?
– Толико дуго се, Старче, боримо да не одемо у пакао, кажеш, да тамо завршимо?
– Ако немамо памети, идемо тамо. Желим или свима у рају или никог у паклу… Јесам ли у праву? Веома је тешко, после онога што је Бог учинио за нас људе, отићи у пакао и туговати Га. Не дај Боже, не само човек, него ни птица да не оде у пакао.
Нека нам добри Бог подари добро покајање, како би нас смрт затекла у добром духовном стању и да бисмо били враћени у Његово Небеско Царство. Амин.