Црква

Црква наше парохије је центар нашег живота. Тамо смо добили жељу када је наша мајка била кропљена, тамо смо крштени, тамо смо били миропомазани, тамо смо били освећени, тамо смо поставили темељ свог живота Тајном брака.

У Светом храму доживљавали смо радости али и туге, пратећи наше вољене умрле.

Унутар храма је могуће да човек сретне управо овог Бога. Не само да се сретнемо са Њим, већ да Га примимо у себе чистим преображењем Његовог тела и Његове крви.

Рекао је то тако јасно: “ο τρων μου των σαρκα καζ πινων μου τυ α∞μα εν εμου μα εν εμου μενει, κυυ ζν αζτζ” (Ιωανν., Στ ’56) .`

Он постаје једно са Христом, постаје Христофор.

Унутар храма, агиографије на зидовима, свете иконе, са Христом, Богородицом, Претечом и Светима, помажу нам да се узнесемо високо, да превазиђемо земаљско и да будемо у свету небеском.

У време Свете Литургије, свештеник и појаци мелодијски испуњавају простор храма и помажу хришћанима у уздизању душе, како би заиста осетили богослужење које се одвија у храму.

У храму се сви осећамо као браћа, као деца Божија. Црква не прави разлику између богатих и сиромашних, образованих или необразованих. У храму ћемо чути апостолско и јеванђелско читање, а затим проповед, реч Божију, поруку Неба.

Унутар храма верници примају благослов цркве. Ниједан чин освештања се не врши без благослова. Благослов је дар, то је наставак благослова који је сам Христос дао људима.

Некад је благосиљао своје ученике, некад мноштво, некад материјалне ствари, а некад цео свет. Његово последње појављивање пред Његовим ученицима било је појављивање и гест благослова: „και επαρας τας χειρας αυτου ευλογησεν αυτους, К’50ς” (К’Л’5).

И епископ или свештеник данас чини исти потез, настављајући исти рад у храму, када благосиља црквену екипу, када благосиља хлеб, уље, вино, када благосиља воду и толике друге небеске дарове.

Црква је „Ковчег спасења“. То је спас за појединце, за породицу, за друштво, за наш народ, нашу отаџбину. У цркви човек налази искупљење, радост, љубав. Потребна је снага и храброст у тузи и животним искушењима.

Сам Христос нас уверава: „Погледајте на мене сви који сте изморени и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11,26).

Врло карактеристично се помињу Свети Оци наше Цркве и кажу да се освећење човека остварује само кроз цркву и унутар цркве. Црква је место обожења човека. Они који желе да се сједине са Христом и кроз Исуса Христа са Богом Оцем знају да се то сједињење дешава у телу Христовом, који је наша света Црква Православна. Јединство, наравно, не са Божанском суштином, већ са обоженом људском природом Христовом. Али ово сједињење са Христом није ни спољашње ни само морално.

Ми нисмо Христови следбеници, као што људи могу бити следбеници философа или учитеља. Ми смо удови тела Христовог, стварног а не моралног, како су погрешно написали неки богослови не удубљујући се у дух Свете Цркве. Христос нас, хришћане, узима упркос нашој недостојности и грешности, и уграђује у своје тело. Он нас чини својим члановима. И постајемо прави удови тела Христовог, а не морално. Као што каже апостол Павле: „Удови тела његовог, тела његовог и костију његових“ (Еф. 30).

Наравно, у зависности од духовног стања хришћана, некада су они живи удови тела Христовог, а некада су мртви. Али мртви не престају да буду удови тела Христовог. А нпр. који је крштен, постао је уд тела Христовог. Ако се не исповеда, не причешћује, не живи духовним животом, он је мртав уд тела Христовог. Али када се покаје, одмах прихвата божански живот. То га прожима и он постаје живи уд тела Христовог. Не треба га крстити. Али некрштени није уд тела Христовог, чак и ако живи морално људски живот. Он треба да се крсти, да постане уд тела Христовог, да се угради у Христа.

Дакле, пошто смо удови тела Христовог, живот Христов се приноси и постаје наш живот. И тако смо оживљени и спасени и обожени. Не бисмо могли бити сматрани да нас Христос није учинио члановима свог светог тела.

Не бисмо се могли спасти да није било светих Тајни наше Цркве, које нас сједињују са Христом и чине нас, по светим Оцима, сједињенима и сједињенима у Христу. Односно, бити једно тело и једна крв са Христом.

Какав велики благослов, делити ванвременске Мистерије! Христос постаје наш, Христов живот постаје наш, Његова крв постаје наша крв. Зато Свети Јован Златоусти каже да Бог нема шта више да да од онога што даје Светом Причешћу. Нити човек може тражити од Бога нешто више од онога што прима од Христа у божанском Причешћу.

Тако, крштени, миропомазани, исповедани, делимо Тело и Крв Господњу и постајемо и богови по Харину, сједињујемо се са Богом, нисмо више туђи, него Му познати.

У Цркви, у којој смо сједињени са Богом, живимо ову нову стварност коју је Христос донео свету: ново стечење. Ово је живот Цркве, Христов, који постаје наш као дар Духа Светога.

Све унутар Цркве води ка обожењу. Света Литургија, Свете Тајне, Богослужење, проповед Јеванђеља, пост, све то води. Црква је једино место обожења.

Црква није друштвена, културна или историјска институција која се може поредити са другим институцијама у свету. То није као разне институције света. Људи могу имати лепе институције, лепе организације, лепе институције и друге ствари. Наша Православна Црква је, међутим, јединствено, јединствено место заједнице Бога са човеком, обожења човека. Само у Цркви човек може постати бог, нигде другде. Ни на Универзитетима, ни у институцијама социјалних служби, ни у било чему другом што је лепо и добро за људе. Све ово, ма колико добро било, не може понудити оно што Црква има.

Дакле, колико год секуларне институције и системи напредовали, они никада не могу заменити Цркву.

Могуће је да ми, слаби и грешни људи, с времена на време, унутар Цркве, пролазимо кроз кризе и тешкоће. Скандали се могу десити и унутар Цркве. И то се дешава, јер смо у Цркви на путу обожења и веома је природно да људске слабости постоје. Постајемо, али нисмо богови. Али колико год се то дешавало, ми никада нећемо напустити Цркву, јер у Цркви имамо јединствену прилику да се сјединимо са Богом.

Када се нпр. идемо у Храм да идемо у цркву, и тамо срећемо можда неке који не обраћају пажњу на свети след, па чак и разговарају једни са другима, тако да чак и да на тренутак одвучемо нашу пажњу од тога, дође разумна брзина, мисао која нам поручује: – „Шта добијаш на крају када дођеш у Цркву?“ „Зар не седите боље у свом дому, где ћете имати више мира и удобности да се молите?“

Али морамо се разборито супротставити овој злој мисли:

– „Да, вероватно ћу имати више спољашњег мира у свом дому, али нећу имати Благодат Божију, да ме обоже и освети. Нећу имати Христа, Који је присутан у Цркви Својој. Нећу имати Његово свето Тело и Његову свету Крв, који су у Његовом Светом Храму, на Часној Трпези. Нећу учествовати на Тајној Вечери на Литургији. Бићу одсечен од своје браће у Христу, са којима заједно сачињавамо тело Христово“.

Дакле, шта год да се деси, ми нећемо напустити Цркву, јер само у њима налазимо пут ка обожењу.